Preumoran za život, previše zauzet za sebe
Da li ti se desi da završiš radni dan, a imaš osećaj kao da ništa nisi uradio?
Da krišom pogledaš u sat i pitaš se: „Gde mi ode još jedan dan mog života?“
A samo si hteo malo više slobode. Samo malo.
Umesto slobode — dobili smo kalendare pune sastanaka.
Umesto fleksibilnosti — dobili smo radno vreme bez kraja.
Umesto mira — dobili smo notifikacije koje nas prate i dok jedemo, šetamo, pokušavamo da spavamo.
I tako, izgleda da smo postali najzauzetija generacija koja nema vremena ni za sebe.
Kada je postalo normalno da budemo iscrpljeni?
Mnogo ljudi započinje posao ili sopstveni biznis iz iste želje:
da imaju kontrolu nad svojim vremenom.
A onda se nešto desi.
Kako godine prolaze:
-
trka postaje brža
-
očekivanja veća
-
a mi sve umorniji
Svi negde žure.
Ali niko ne zna zašto.
Često zamenimo aktivnosti koje nam pune baterije onima koje ih prazne:
utrpamo sastanak pre doručka…
još jedan mejl pre spavanja…
neprimetno zamenimo šetnju notifikacijama…
I tako, dan prođe — a mi nismo bili tu za njega.
Možda nam ne treba više vremena — već više života u vremenu koje imamo
Ne moramo da pobegnemo od obaveza.
Ali možemo da ih spustimo na mesto gde pripadaju.
Mali koraci čine veliku razliku:
-
minut tišine pre nego otvoriš ekran
-
šolja čaja bez žurbe
-
šetnja bez cilja
-
jedno pitanje dnevno: Da li ovo što radim meni znači nešto?
Ne treba nam radikalna promena.
Treba nam malo više prisutnosti.
Biti dostupan svima znači biti izgubljen sebi
Zamisli da ti svaki dan ostane makar jedan trenutak koji je samo tvoj:
Bez telefona.
Bez liste zadataka.
Bez potrebe da budeš bilo kome bolji.
Samo ti — i život koji se dešava tu, odmah pored tebe.
Možda bi taj neki mali trenutak bio prva velika promena.
Za kraj
Ako se prepoznaješ u ovome — nisi jedini.
Svi pokušavamo da pronađemo ravnotežu u svetu koji ne staje.
Ne treba ti još više brzine.
Treba ti malo više tebe.
